Zaboravljene kuce i mace…

Naslov sam pozajmila, videćete kasnije i zašto… Inače, mi porodično volimo životinje, uz mačku koju čuvamo 10 godina i psa, kujicu, koju čuvamo 6 godina kroz kuću su prodefilovali i ostajali, srazmerno svom kratkom životnom veku, i brojni hrčci (ili hrčkovi, nisam baš najsigurnija kako se pravilno kaže). I trenutno imamo hrčka i dva leminga (patuljasti hrčak – tako su mi bar rekli).  Najstarija ćerka i njen verenik, uskoro suprug, imaju tri psa, srednja ćerka i njen dečko psa i patuljastog zeca…pravi porodični zoo vrt.  Odskoro udomljavamo još jednu kucu, dvomesečno štene pronađeno odbačeno kraj kontejnera na Spasovdan polumrtvo, jedva spašeno. Sada je to vesela kuca sa kojom nikada nije dosadno. Dolazak Asje u naš dom naveo me je da sa malo više pažnje pratim stranice Fejsbuka koje pripadaju ljudima zaista velikog srca, onima koji spašavaju, leče, čuvaju do udomljavanja a onda i pronalaze dom za surovo odbačene, velike i male, pse i mačke, i sve to najčešće o svom trošku i bez ikakve nadoknade. I upravo danas, na jednoj takvoj stranici naletim na link ovog članka:

http://zena.blic.rs/Porodica/7284/Kako_da_izaberete_savrseno_mace

Pitate se, verovatno, šta sad tu nije u redu. Novinarka budućim vlasnicima maca daje savete kako da izaberu svog novog ljubimca… E pa nije u redu upravo ovaj pasus: „Bolje je da kupite mače u nekoj prodavnici ili da usvojite od proverenog vlasnika, nego da zbrinjavate životinju sa ulice. One su uvek drugačije, teške za suživot. Njih naravno hranite, ako želite, ali za dom izaberite umiljatu lopticu. “ Jer svako, ko je bar delić svog vremena posvetio odbačenim životinjama, koje su njihovi „odgovorni“ vlasnici „zaboravili“ na mnogobrojnim „maštovitim“ mestima: kraj puta, u kontejnerima, na gradilištima, ispred veterinarskih ordinacija ili tuđih kapija, u kanalima….reći će vam isto, da su najumiljatiji ljubimci upravo napušteni mešanci, koji umeju da prepoznaju i poštuju ljubav novog gazde nakon usvajanja. Autorka se, takođe poziva na: „savete iskusnih stručnjaka iz oblasti veterine„,  ali je zaboravila da pomene kojih to. A svaki iskusan veterinar reći će vam da su mešanci obično mnogo zdraviji, jer su ukrštanjem izbegnute mnoge bolesti vezane za „čistu rasu“. I da ne širimo priču, jer članak zaista obiluje nebulozama kao: “ Idelano je da bude šest meseci staro mače.“ Svako ko je ikad imao mačku zna da je to, otprilike vreme prvog „teranja“ i da se mace najčešće uzimaju i najlakše adaptiraju kad su stare oko dva meseca. Ili: „Većina mačica su krznene energetske bombe. Nemirne su, zavlače se svuda, sve pipkaju, njuškaju. Pre nego što donesete definitivnu odluku ugostite macu na nekoliko dana. Videćete kako se ponaša, kakvo je.
– Hoću  da, namerno, povučem jednu surovu paralelu, a vi izvucite zaključke… I životinje su bića koja imaju dušu, koja umeju da pate, da tuguju, da osete bol ali i radost. Baš kao mi, jedino ne umeju da budu dvolične ni pakosne, one su kao deca  uvek su iskrene. Pa sad nešto mislim šta bi bilo da neko budućim hraniteljima ili usvojiteljima kaže: „Nemojte nikako usvajati decu iz dečijih domova, oni su uvek drukčiji (naravno, jer su traumirani prethodnim iskustvima!) i teški za suživot. Usvojite samo dete vama poznatih roditelja (po mogućnosti „sa pedigreom“ ili im bar tražite IQ test)…Ali prethodno ga svakako uzmite na par dana, na probu, pa ako se ne uklopi u vaš život i boju nameštaja, slobodno ga vratite. A dečijem domu ponekad pošaljiti pomoć, tek da umirite savest..“  Da li vam je sada jasnije „šta je trulo u državi Danskoj“?

 Dalji uvid u „stručne“ tekstove ove novinarke pokazuje da se ona izgleda uglavnom bavi prepisivanjem i prevođenjem tekstova iz strane štampe, pa je i ovaj verovatno tamo negde „pokupila“.  Međutim, u novinarskom poslu postoji neko ko se ne zove slucajno „glavni i odgovorni“ urednik, ali u nasoj zemlji je izgleda i to slucajno. Jer taj isti urednik pročitao je, odobrio i pustio u etar ovaj članak.  A ja samo mogu da kažem: sram vas bilo gospođo ili gospođice Mariota Vlaisavljević!

Published in: on јул 6, 2011 at 9:53 pm  Comments (2)  

Kad i „žuti“ treba da pocrvene!

Čitate li novine?  Ove dnevne, svakodnevne… Sve ih manje razlikujem jedne od drugih i sve više mi sve one poprimaju istu boju, onu žutu… Prosto se takmiče ko će doneti senzacionalniju vest, ko dublje kopati po smeću, ko bolje i više pljuvati po nekome. Jedino se objekat te opšte „pljuvačine“ razlikuje, u zavisnosti od toga ko stoji iza cele priče…  Što više bola i ljudske patnje to bolje za tiraž..

U niškom porodilištu dogodila se tragedija. Jedna mama nečijom greškom ili prosto zloslutnom igrom sudbine nije dočekala najsretniji dan svoga života. Umrla je na porođaju 26-tog decembra. Jedan tata koji je sa mamom bio vezan vezama iskrene ljubavi, ali ne i onim bračnim, zakonskim, nije mogao da svoje blizance odnese kući, jer tako kaže zakon. A jedne novine iskoristile su, nažalost, ovu nezamislivu tragediju i ljudsku bol tek da bi malo oplele po onima koji im nisu po volji. U ovom slučaju to je niški Centar za socijalni rad. I prosto ne znam od čega u ustima ostaje veća gorčina, od naslova, sadržaja…ili pojedinih komentara koji prate ovaj članak…

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/146889/Majka+rodila+blizance+i+umrla,+otac+dokazuje+o%C4%8Dinstvo+da+bi+uzeo+decu.html

Daleko od toga da je, u tom članku prozvanom, Centru sve idealno. I tamo rade samo ljudi koji često greše, ali koji moraju da poštuju zakon, a upravo su to u ovom slučaju i učinili. Zatražili su DNK analizu i mišljenje Ministarstva za rad i socijalna politiku i po dobijanju pozitivnog nalaza, 13-tog januara, tata je svoje bebe odneo kući. Hoćemo li i o tome čitati u PRESS-u?

Moje iskreno saučešće porodici mlade majke. Tati neka dragi Bog da dovoljno snage da svoju dečicu podigne onako kako su oboje to želeli. A novinarima pomenutog dnevnog lista jedno pitanje –  da li BAŠ SVE može i mora da bude način da se proda još koji primerak više?

Published in: on фебруар 7, 2011 at 12:25 am  Comments (2)  

Priča o jednom petku

Stigao mi je i prvi dragi gost, kolega-hranitelj Draško Đenović. Draško, dobrodošao i hvala ti za ovaj divan tekst!

Петак је поподне. Рекли бисмо као и сваки други јануарски петак. Вратио сам се с посла, прошетао кучиће (два преслатка патуљаста пинча која су једва дочекали да „протегну ноге“ у оближњем паркићу). Таман смо се вратили кући и пресвукао сам се за одлазак у цркву када сам приметио да имам три пропуштена позива с једног мени непознатог телефонског броја. Окренем број, јави се пријатан женски глас и каже:

–         Добро вече овде СУП Чукарица. Изволите.

      Признајем да сам био мало затечен. Представим се и кажем да имам пропуштене позиве. Госпођа или госпођица (некада је то било лако, у СУП-у су радиле само другарице) ми је рекла да сачекам да види ко ме звао. Након пар секунди се извинула да не зна ко је звао и прекине везу. Признајем са сам још мало био збуњен када ми је мобилни поново позвонио.

–         Добро вече, господине. Да ли сте ви Драшко …

      Одговорим потврдно размишљајући зашто ме зове СУП који није на мојој општини.

–         Да ли познајете тога и тога?

–         Да, познајем га. То је штићеник дома за средњошколце и студенте без родитељског старања у Београду, у Звечанској 52.

–         А шта сте му ви?

–         Искрено говорећи ништа. Он је раније био у дому заједно са дечаком који је код мене сада смештен на хранитељство. Он повремено долази код нас. Да ли му се нешто десило?

–         Знате, био је на Ади на клизалишту па му је позлило. Изгледа да је мало помешао пића, синоћ је била Српска нова година, ништа страшно. Ево хитна помоћ га пребацује на ВМА на токсикологију. Да ли молим вас можете да одете по њега јер је у питању малолетник? Он нам је дао ваш број мобилног.

      Признајем да сам био затечен питањем. – Наравно да могу.

Након тога сам позвао дом. Искрено нисам знао ни да ли уопше могу да одем по дечака од 16 година. Дежурна васпитачица ми је рекла да га нису виђали данима. Када сам видео да од ње „нема ‘леба“ покушам да ступим у контакт са социјалном радницом. Али наравно жена је петком предвече већ код куће, ја немам њен мобилни али… И ту ми се озари лице. Сетим се да је имам међу пријатељима на фејсбуку. Напишем јој укратко шта је било и замолим је да ми се јави на мобилни. У међувремену сам се припремио, позвао познаницу у крају да јој оставим кључ од стана ако се задржим да одведе кучиће код себе да не цвиле – ради мира у згради. Негде на пола пута до ВМА, поново ми звони мобилни.

–         Добро вече. Да ли сте ви Драшко…

–         Јесам.

–         Овде токсикологија ВМА. Да ли можете да дођете по … и рече име дечака.

–         Ево на путу сам. У таксију сам и стужем за пар минута.

–         Хвала видимо се – одговори госпођица или госпођа (а још се сећам времена када су и на ВМА радиле само другарице – без обзира на брачни статус) и прекину везу.

      Када сам отишао на токсикологију видим кроз полузатворена врата да дечак лежи са прикаченим инфузијама. Јавим се да сам дошао и останем да чекам у ходнику. А тамо… Жена чији је муж по трећи пут у последњих пар месеци прогутао шаку таблета плаче. „Друг у плавом“ доводи једног возача да му се узме крв. Хитна помоћ уноси жену која је током поподнева прогутала лекове, не знају ни шта ни колико, тако је пронашла родбина… Ту је и неки момак с клизаљкама који каже другу преко мобилног „… (име детета) ће изгледа да рикне. Дошао му поп.“ Ту се ја наравно насмејах јер схватих да сам дошао у кошуљи с коларом, а да је то вероватно дечаков друг с клизања. Он ми је објаснио шта се тачно десило на клизалушту и сав срећан што више не мора да седи у ходнику оде кући.

      У међувремену се јавила и социјална радница, једна од ретких дивних и позитивних жена које сам упознао у по мени нашем катастрофално лошем социјалном систему, која је видела поруку на фејсу па је позвала да пита како је дечак, и обећала да ће јавити у дом да ће га неко довести. Захвалила ми се на ангажовању и рекла – Чим је ваш број дао полицији то значи да вам дечак верује. – Потом је још додала – Знате, нама је у опису посла да нас цимају 24 сата због те деце када им нешто затреба, слободно се јавите ако нешто затреба.

      После једно сат времена, позива ме сестра, даје отпусну листу и предаје дечака. У отпусној листи пише „дечака је преузео стриц.“ Ја погледам дечака…

–         Како да кажем пред друштвом да сам из дома? – одговори ми дечак.

Наравно, треба ли овоме нешто додати. Загрлим га, пољубим у главу и кажем – ОК, идемо до дома.

Сели семо у такси и отишли до дома. Васпитачица се изненадила када ме је видела (мислим да ме је већ виђала када сам долазио због једног другог дечака који је тамо смештен, али сам тада био „у цивилу“). Предао сам јој  отпусну листу, показао због чега је дечак био на ВМА, обострано закључимо да у лекарском налазу има само пића али са олакшањем прокоментарисасмо да није било и недозвољених супстанци… Објаснио сам јој и ко је „стриц“ у отпусној листи, као и да дечакову здравствену књжицу треба однети на ВМА због наплате трошкова. Она је прокоментарисала да у поћетку, када сам позвао дом није веровала да је дечак на ВМА већ је мислила да се неко шали.

Сео сам у такси који ме је сачекао и отишао сам кући рамишљајући о судбни те деце која „усвајају стричеве“ и сл. да би код другара били као и они, обична деца а не домци, сирочад или како то званично кажемо деца без родитељског старања. Једноставно не желе да имају тај печат који би их пратио у школи и у друштву. Схватио сам да неки међу нама узимамо ствари здраво за готово што некој деци нису свакодневна прича.

Нажалост, за њих, старију децу, тинејџере мале су шансе да оду на хранитељство јер хранитељи углавном желе малу децу а не и тинејџере са свим оним проблемима које то доба одрастања носи. Сетио сам се и када сам прошле године вукао за рукав и молио помоћника директора школе овог истог дечака да га не избаце због изостанака, да бих схватио да ни он, ни његова разредна нису ни знали да дечак не живи с мајком већ да је смештен у дому (руку на срце у то време у питању је био један други дом а не овај у коме је сада). Испоставило се да нико од надлежних није имао времена да неколико месеци оде у школу док разредна није направила „фрку“ када је кренула да зове директоку дома, старатељку и остале надлежне којима сам наравно био крив што им се мешам у посао.

А где смо ту ми, хранитељи? Да ли гледамо само „нашу“ децу за коју примамо новчану надокнаду или у нашим срцима има места и за другу децу која су у потреби? Да ли гледамо децу као своју или их попут највећег броја „професионалних“ и социјалним службама подобних хранитеља чим уђу у луде године враћамо а узимамо на смештај мању децу која мање коштају – и финансијски али и живаца? Када размишљам о свему томе дође ми да и ја попут дечака из ове приче мало помешам пића – да смире помешане емоције.

Прошло је већ неколико дана од овог петка. Док ово пишем у суседној соби дечак из ове приче спава као јагње. Можда није по пропису да спава по туђим кућама када му је држава обезбедила место у дому, али деци из домова ниједна институција не може да замени топлину породичног огњишта па макар оно било и код „усвојених стричева“.

Published in: on јануар 20, 2011 at 11:47 am  Оставите коментар  

Dragi gosti, dobrodošli!

Dragi gosti, hranitelji, usvojitelji, roditelji, svi oni koji čitate ovaj blog i želite nešto da napišete na tu temu biće mi veliko zadovoljstvo da objavim vaše tekstove. Dobrodošli i osećajte se kao kod kuće!  🙂

Published in: on јануар 20, 2011 at 11:31 am  Оставите коментар  

Priča o Leni – Želim dete, usvajanje ili radost hraniteljstva

Zahvaljujući razumevanju članica jednog moskovskog foruma usvojitelja i hranitelja pokušaću da vam prevedem (oprostite ako to ne bude baš uvek savršeno) neke od njihovih priča..

http://mdr7.opeca.ru/Story/story_Lena.html

„Dugo sam razmišljala da li pisati na Internetu o radosti šljapkanja dečijih bosih nožica po podu i o malenom obrazu pritisnutom uz moj dok radim za računarom. Još jednom sam shvatila da je traženje saveta za mene lakše nego podeliti radost. Pa ipak, i dalje se trudim.

Na svakom ženskom forumu možete sresti sa ključnom temom: “ Ja želim dete“ Kod nekog problemi su uslovljeni fiziologijom, nepotpunošću porodice, kod nekog – savršeno iracionalni… Ali za sve, čak i one koji sebe ne prepoznaju u njoj, ova tema otupljuje boje sveta oko njih. Gotovo kao u reklamama: “ Ali vaša radost će biti nepotpuna ako…“ Ako bi…

Ideja usvajanja dolazi na različite načine. Ona se javlja sa kadrovima propagandnog filma ili dečijeg lica na TV-u. Ona tiho dolazi tokom molitve ili meditacije u dugim večerima. A ponekad upoznaš ljude koji su u svoj život uneli tu radost i sa strahom razmišljaš- a da li je iskrena ta radost?

Za mene početak je pročitana u 8-9 godina knjiga (Г. Белаховой)  „Kći“ – u sovjetskom stilu naivna, ali veoma korektna. Korektna ne u smislu očigledne neophodnosti usvajanja , već u tačnom opisu misli roditelja. Zatim je bio, što nije čudno, film:“ Mesto koje se ne može promeniti“ , pogledala sam ga kao dete, u njemu su usvojili bebu i za mene je to bio vrhunac radosti. A onda 28. novembra 2008. putovanje u manastir Fedorovski, jedan od onih gde postoji tradicija stavljanja papirića sa željom ispod ikone. Jer tamo se sve složilo iz mnoštva delova slagalice u jednu veliku sliku budućnosti. Tačno kroz šest meseci 28. maja 2008. sastao se Sud na kome sam postala mama dva mališana. Dan sećanja na blaženog kneza Dimitrija. Služba u Kremlju sa njegovim moštima. Blagoslov Njegove Svetosti.

Retko kome desi se da bez problema prođe ovaj put, no i trudnoća takođe nije laka.

U početku mislite da je sve u nasleđenom i da vas čeka u najboljem slučaju usamljena starost, a u najgorem dete problematičnog ponašanja. Sledeći korak je da obećate sebi da ćete pažljivo odabrati genetiku, ući u trag rođacima do N-tog kolena. Maštate klasičan san usvojilaca, da usvojite novorođenče studentkinje koja se plaši da prizna svojim roditeljima.

Onda počnete da sakupljate dokumenta, nervozno gledate fotografije i oskudne podatke o deci, još jednom uverite sebe da se normalna žena neće odreći svoga deteta. O da, tome doprinose naši organi starateljstva, preteruju pričama, vođeni ispravnom idejom da vam pomognu da shvatite odgovornost..

Mnogi se u toj fazi zaustave. Misao je materijalna, i kada očekuješ od procesa samo teškoće veruj mi – ti ih prizoveš u potpunosti. I deca budu često bolesna i roditelji potpuno asocijalni. Hm… Ako počnem skupljati informacije o svojem nasleđu silno se divim tome što sam uopšte živa i nisam asocijalna osoba.

Zatim…Zatim vidiš sliku lica. Kao dve kapi vode liči na tebe ili muža kad ste bili mali. Počinje najnervozniji period. A šta ako ne sakupiš dokumente na vreme i njega izaberu? Šta ako je neizlečivo bolestan? Šta ako ne uspete da uspostavite kontakt? I još jedna misao mučila me je prve nedelje poseta deci. Činilo mi se da su meni deca potrebnija nego ja njima. Potrebno je bilo dugo, dugo vremena skoro svakodnevnih poseta dok misao o vlastitom egoizmu nije postepeno nestala iz svesti. Na kraju  mi takođe ne rađamo zbog nekih viših ciljeva, već zbog želje za porodičnom srećom.

Tako sam prošla sva moguća iskušenja misli.

Za početak, na dan dobijanja rešenja da mogu uzeti dete, dečiji dom je proglasio karantin. Tri i po nedelje mučnog čekanja i gotovo svakodnevnih telefonskih poziva sa jednim pitanjem:“ Niste prekinuli?“. I 31-vog marta bila sam u stanju da odem u posetu deci.

Dečak koga sam htela uzeti bio je izabran pre nego što su bila gotova moja dokumenta. Kasnije, došavši u Dečiji dom, slučajno sam ga videla i , shvatila sam kako je mudar Gospodin – to definitivno nije bilo moje dete.

Drugi dečak za koga sam se zainteresovala , praktično samo na kratko, nisam osećala za njega ništa, nisu ostavili utisak ni fotografija, ni ime (za razliku od devojčice gde se nisam dvoumila ni minut). Međutim, bila sam toliko navikla na misao o dvoje da ideja da odem samo sa jednim detetom nije dolazila u obzir. Bojala sam se samo jednog – izbora. Dakle kada su, suprotno tradiciji dečijeg  doma da vam pokažu svu decu iz grupe, stavili meni u ruke zamotuljak sa očitim znacima hipertonusa i ostavili nas u igri shvatila sam da biranja – neće ni biti. Dok on, uz napor i strah pokušava da mi se osmehne, još uvek krišom. Podsetila sam se lekcije neuropatologa za usvojitelje, bitno je da glavu drži čvrsto, ostalo će nadoknaditi. Glavu je držao dobro, ali to što sam ga sa ruku spustila na tepih nije mi oprostio do kraja posete.

Zatim su doneli devojčicu na kontakt, za koju ja prethodno nisam imala nikakve sumnje. Narednih dugih sedam dana ta devojčica istegla mi je sve nerve. Zašto se nisam predomislila za sve to vreme iako me nije prihvatila, iako je čekala druge roditelje, iako je uglavnom samo plakala. Ona je plakala non-stop nekom dubokom žalošću, ne kao hirovito dete, prestajući samo kada je umorna i pospana. I onda, desetog dana, prvi put mi se nasmešila i nikada više nije zaplakala. Na sreću dečak prve nedelje nije plakao uopšte. Kasnije, posle mesec dana oni su zamenili uloge, i ako je devojčicu već bilo moguće zabaviti igračkom, održavati kontakt očima, dečak će stegnuti ruke oko vrata i sakriti lice u vrat, neželeći videti bilo koga okolo i ni minut biti u kolicima. Te zbunjene oči po povratku u grupu – sa osećanjem da su se sa njim igrali, ali ga nisu uzeli, neopisivo.

O onim napetim licima u prvim danima sada govore samo fotografije. Klasičan album usvojitelja – dete pre i dete posle – najbolji dokaz prvenstva zakona ljubavi nad zakonima genetike.

Sve to vreme gledajući podatke iz medicinskih kartona pokušavala sam naterati sebe da zakažem pregled kod pedijatra i neurologa, štaviše, škola za hranitelje dala nam je odlične kontakte lekara sa iskustvom u radu sa ovom decom. Nisam uspela. Rešila sam – kada budu došli kući, odvešću ih. Od svoje dece neću odustati.

Jedan maleni dečak napisao je priču o tome da sva deca padaju u mamin stomak sa oblaka. Samo, povremeno se beba uspava na oblaku i padne u pogrešan stomak. Ali Gospod mora onda da ga vrati pravoj mami.

I konačno razumem zašto usvojitelji ne vole razgovarati o zamršenosti usvajanja. Previše ljudi okolo pokušava uloviti specifične odnose deteta i roditelja, videti nešto čega ne bi bilo sa rođenim detetom. A ti si zbunjena – kako usvojeno? O čemu vi to govorite?  To su moja deca, prosto – ona su se izgubila i ja sam ih dugo tražila.. I našla ih na vreme jer, Gospod daje sve u pravo vreme.“

Published in: on јануар 19, 2011 at 1:04 am  Comments (1)  

Najlepše je đačko doba…

Ne mogu da ćutim, jer to dugujem svojoj prijateljici Anici, divnoj osobi čije postojanje je obogatilo moj život. Dugujem to i dvema princezama koje su kod nje na hraniteljstvu, maženim i paženim, kojima sutra to isto može da se dogodi… Ne mogu da ćutim i da okrenem glavu, kao što to učiniše neki, zaduženi za dobrobit SVE naše dece, da se pravim da ne vidim i ne čujem… Kako inače, osim ovakvim svesnim i grubim ignorisanjem, objasniti da je nepravda učinjena još 2008.-me tek ovih dana dospela u javnost?!

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/828110/Surovost+uz+podr%C5%A1ku+odraslih.html

Sećate li se vaših školskih dana? Moji su, bogami, bili poodavno, ali još uvek se sećam društva iz škole i dvorišta ušuškanog i okruženog zgradama. Jurnjave i različitih igara, vožnje bicikala u letnjim večerima. Tada nam nije bilo bitno kako se neko zove ili preziva, da li se njegovi roditelji krste prvo desno ili prvo levo ili se možda klanjaju. Da li je tamnije ili svetlije kože. Jedino merilo bilo nam je da li je neko dobar drug…

Danas su, izgleda, neka druga vremena. Deca nisu više samo deca već produkti zabluda i predrasuda svojih roditelja, a nekad i njihovo oružje. Bitnije je ko ima koji model patika ili mobilnog telefona, da li je letovao u Egiptu ili kod bake na selu, koliko para su mu roditelji dali za džeparac – od toga kako „pika loptu“. Pink kultura pomešana sa niskobudžetnim američkim filmovima prepunim nasilja i tu je na delu! Umesto utakmica – škole zakazuju međusobne tuče. A sve uz blagoslov onih za koje, po vokaciji, očekujemo da od naše dece načine dobre ljude – nastavnika, direktora škole, čak i Ministarstva prosvete… I ne zna se ko je ovde ciničniji, ko je krivlji – jedino je epilog krajnje neočekivan, a tako tipičan za društvo u kome trenutno živimo,  umesto krivaca kažnjena je žrtva!

Da li je stvarno toliko teško biti čovek?!

Published in: on јануар 18, 2011 at 6:58 pm  Comments (2)  

Epilog

I epilog…

Dobismo stipendiju…Eto častimo, ko šta pije? Doduše ne od prve (a što da bude prosto kad može i da se zakomplikuje), prvo smo odbijeni, pa pisali prigovor…tek, momak je danas podigao (za njega) baš fine parice i već pravi planove kako da ih potroši.. 🙂

Published in: on јануар 18, 2011 at 5:58 pm  Оставите коментар  

Roditelje maltretiraju, zar ne?

Ako ste ovih dana skupljali dokumentaciju za učeničke stipendije nemojte čitati i bez toga vam je sve jasno, ako niste blago vama, ali evo naše priče na tu temu…Dakle dođe tako septembar, prvi roditeljski sastanak, kaže nama razredna novopečenog srednjoškolca (ljubi ga hraniteljica) kako je u toku konkurs za učeničke stipendije.. I mi demokratski rešismo da konkurišemo. Prijavismo se za dokumentaciju, dobismo propisane obrasce i… e tu počinje „igranka“ zvana prikupljanje potrebnih dokumenata i čekanja u različitim redovima. Naizgled jednostavno, čitam ja – potrebna nam je prijava, prosek primanja, prosek ocena, potvrda iz CSR, potpisani ugovor i fotokopija moje lične karte.  Ništa lakše, jel da?  Onda malo pažljivije bacim pogled na obrazac zvani „prosek primanja“ i shvatim da će nam za njegovo dobijanje trebati još „par sitnica“ kao što su: overena i od dva svedoka potpisana izjava o broju članova porodice, moja potvrda sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje  (išla specijalno da se prijavim zbog toga – ne može kopija radne knjižice), potvrde za sve školarce redom da stvarno idu u školu ( komada tri – uključujući i ovog za koga, inače, tražimo stipendiju), potvrda sa fakulteta za studentkinje (komada dva – na dva kraja grada), prosek porodične penzije za dečake, prosek plate za mog supruga… Sve u svemu nedelju dana skupljanja. Dobro, završilo se i to, svi papiri skupljeni (bar tako sam naivno mislila u tom trenutku) i ja, sva sretna, u utorak krenem da ih predam – ne bi li mi službenica izračunala prosek i ovu cifru overila pečatom. Red ogroman, nema veze, navikli mi da nas ova država malo malo pa „uredjuje“ za nešto…Stoje roditelji mirno i poslušno, polagano se pomeramo prema svemogućem šalteru. Posle dva-tri sata eto mene ispred, normalno, moraš da se sagneš i duboko nakloniš. Predajem onu hrpu, lista službenica jednom, pa još jednom i na kraju pita:“ A gde su vam poreske prijave za sve punoletne članove porodice?“ „Molim, pa to nigde nije pisalo u konkursu?!“ zavapim.  “ Ne znam šta je gde pisalo, ali meni to treba, donesite!.“ I dobih ja svoje papire nazad. Šta sad? Za poresku prijavu treba vam fotokopija lične karte. Otkud meni u tom trenutku fotokopije ličnih karata muža i ćerki. Ionako je kraj radnog vremena te ja reših da taj deo odradim sutradan..

Sutradan, orna i čila nacrtam se u Poreskom, snabdevena fotokopijama, naravno…I ovde red dugačak (svi oni roditelji koji su, kao i ja, lepo pročitali šta piše u konkursu), ali podnošljiv. Dobih dragocena četiri papira koja nisam imala juče i eto mene opet u redu ispred onih jučerašnjih šaltera. Ja zaista ne znam koliko moj grad ima srednjih škola i gimnazija – ali za sve njih rade „cela“ dva šaltera..Dakle, u taj red sam stala negde oko 13.30, a u 16.30 je ispred mene bilo još njih petoro. Sve ukupno, možda petnaestak roditelja sa najviše strpljenja i najdebljih živaca. Taman se ponadasmo da je naša Golgota okončana kad njih dve ustadoše i izjaviše da više ne mogu da rade i da dođemo sutradan. Posle desetak minuta ubeđivanja (jer sutradan, tj. danas, je ujedno i zadnji dan za predaju dokumentacije) nađosmo „solomonsko“ rešenje – napraviće se spisak preostalih i primiće nas preko reda.  I napisasmo spisak, usput ja zamolim službenicu da ponovo pregleda dokumentaciju i da mi kaže da li sada imam sve papire. Gleda ona, lista, proverava – i na kraju zaključi da smo mi u stvari specifičan slučaj (ma ajde?!) i da ona ne zna kako da to uradi nego mora da se konsultuje ujutro sa nekim XYZ tamo u Upravi – pa bih ja ionako morala da dođem sutradan. Pa dobro, što mi prvi dan ne reče da sam specifičan slučaj?!

Dan treći, sad već ni orna ni čila, ali snabdevena sa još par fotokopija i dokumenata koje će (možda) da mi traži dodjem jutros pred Opštinu. Red još veći nego juče, javim se uredno portiru kod koga je spisak i on me uputi na šalter. Prođem pored svih onih (već poprilično iznerviranih) roditelja koji čekaju i…pa sad to „bogatstvo“ jezičkog izražavanja i folklora (tj. psovki) upućenih mi jer „idem preko reda“  ipak ne bih da vam prepričavam ili ne daj bože citiram.. Po treći put sam ispred istog šaltera sa gomilom papira ( sa kojima je juče bilo sve u redu). Službenica ih ponovo (po treći put) lista i baš kao u Indexovom pozorištu, FT jedan P (ko nije čuo za „Micu-ubicu“ toplo mu preporučujem da pogleda ili makar presluša). „Pa šta sad fali?!“  Izjava overena od dva svedoka da od 20.01. (kad sam se poslednji put javila na evidenciji nezaposlenih) do 30.09. nisam bila u radnom odnosu. Ponovo prolazim isti onaj iznervirani red, zovem muža na posao, on dovodi dvojicu kolega, ja u međuvremenu popunjavam izjavu. Overismo i to čudo. I dobismo prosek primanja, predadosmo dokumente u roku. Sad nam preostaje samo da čekamo i da se nadamo.

I sad ja nešto, ovako nezaposlena – ali nikako besposlena, razmišljam kako li je svim onim zaposlenim roditeljima koji su se upustili u ovu avanturu?

Published in: on септембар 30, 2010 at 3:59 pm  Оставите коментар  

Стандарди заштите детета у хранитељској породици (II део)

 3)   Опремање детета одговарајућом одећом и обућом

Члан 11.

                 Хранитељска породица је дужна да редовно купује за дете одећу и обућу одговарајућег квалитета, у складу са узрастом детета, у неопходним количинама и врсти у складу са годишњим добом и потребама детета и уз учешће детета у избору одеће и обуће и поштовање његовог мишљења.

                    Минимални стандарди одеће и обуће за дете на хранитељству које хранитељ купује за једну годину су:

 1)      две пиџаме;

2)      доње рубље – по седам комада;

3)      седам пари чарапа;

4)      један пар панталона;

5)      две хаљине;

6)      један пар летњих панталона;

7)      шест летњих блуза – мајица;

8)      две летње сукње;

9)      један капут (јакна) за зиму;

10)   два џемпера;

11)  једна јакна за пролеће;

12)  капа, шал, рукавице;

13)  четири пешкира;

14)  једна тренерка;

15)  једне собне патике – папуче;

16)  једне спортске патике;

17)  једне сандале;

18)  једне ципеле;

19)  једне чизме.

 За дете узраста до годину дана, врста обуће и одеће прилагођава се његовом узрасту.

 4)    Предмети за личну употребу за дете на хранитељству

 Члан 12.

                      Дете на хранитељству треба да има предмете за личну употребу – личну хигијену зуба и тела,  у одговарајућим количинама и у складу са узрастом и полом.

                       О хигијени детета стара се хранитељ и дете у складу са својим узрастом.

                      Дете на хранитељству треба да има следеће предмете за личну употребу и хигијену:

 1)      пасту за зубе;

2)      четкицу за зубе;

3)      дезодоранс;

4)      сапун;

5)      шампон за косу;

6)      шампон за купање;

7)      крему за лице;

8)      хигијенске улошке за девојчице;

9)      крему за ципеле;

10)  прибор за бријање за дечаке;

11)  прибор за нокте;

12)  чешаљ – четку за косу.

 За дете узраста до годину дана, врста предмета за личну хигијену прилагођава се његовом узрасту.

 5)    Васпитне и образовне потребе детета

 Члан 13.

                    Дете на хранитељству, у складу са узрастом, треба да има све неопходне услове за задовољавање васпитних и образовних потреба, као и потреба у области културно-забавних и спортско-рекреативних активности.

                    Хранитељи су у обавези да прате склоности и интересовања детета, подстичу његов развој, као и да редовно одлазе на родитељске састанке у вртић, школу, клубове које дете похађа и обезбеђују услове у кући за дружење детета са вршњацима и подстицање социјалног развоја детета.

 У складу са узрастом детета хранитељ обезбеђује:

1)      адекватне играчке;

2)      уџбенике и школски прибор;

3)      лектиру и друге књиге;

4)      школску торбу;

5)      потребне реквизите за спортске и рекреативне активности;

6)      инструменте и другу опрему за развој талената и интересовања детета;

7)      улазнице за културне и спортске манифестације и разоноду детета;

8)      друго, у складу са узрастом и потребама детета.

 

 

                                                                                                                                                           извор:       Правилник о хранитељству

Published in: on септембар 27, 2010 at 3:04 pm  Оставите коментар  

Deca „u izlogu“

Negde početkom meseca zainteresovala me je vest, slučajno pročitana na jednom specijaliziranom forumu, kako je u Rusiji počeo da radi novi Internet portаl zа usvаjаnje, http://vanechka.ru/. Kako sam uvek u potrazi za novostima vezanim za hraniteljstvo, i kako ono funkcioniše u drugim zemljama,  pokušala sam da malo pažljivije (koliko mi to nikakvo znanje ruskog dozvoljava) pogledam sve ono što taj sajt obuhvata. Ovu web stranicu napravila je međunarodna organizacija za pomoć deci „Naša deca“ sa ciljem da buduće usvojiteljske i hraniteljske porodice provede, korak po korak, kroz potrebnu proceduru sve do dolaska deteta u novu porodicu. Tako bar piše na prvoj strani. Koga interesuje više na tu temu pažljivo su navedene sve prednosti i mane (sa stanovišta zainteresovane osobe) svakog od oblika brige o deci: hraniteljska porodica  (Приемная семья), starateljstvo (Опека), usvajanje (Усыновление).  Objašnjena je zakonska procedura, pobrojani sva potrebna dokumenta i način njihovog dobijanja. Abecednim redom, po oblastima i gradovima, navedeni su nadležni organi kojima se treba obratiti. To je ono što je dobro. I kamo sreće da na sajtu Ministarstva za rad i socijalnu politiku kod nas budući hranitelji i usvojitelji mogu na ovaj način da se informišu i reše mnoge svoje nedoumice.

Međutim, ono što me je bukvalno ostavilo bez teksta je drugi deo ovog sajta – federalna baza dece koja se nalaze u domovima širom Rusije. Potpuno je nezaštićena tako da možete da joj pristupite bez ikakve registracije.  Nizovi uglavnom loših fotografija, godina rođenja, boja kose, boja očiju, da li dete ima ili nema braće i sestara, moguća forma (usvajanje, hraniteljstvo) i šturi opisi karaktera, najčešće svedeni na jednu reč, u najboljem slučaju tamo piše „društveno“. Postoji čak i pretraživač u koji možete da unesete: željeni pol, boju kose i očiju, godinu rođenja, oblast pa čak i to da li će vaše buduće dete imati braću i sestre (obično takođe rasute negde u domovima ili već usvojene).  Baš kao pri bilo kojoj on-line kupovini i ovde možete izabrati sve željene karakteristike „proizvoda“. Jedina razlika je u tome što se ovde radi o živom biću koje više od svega želi da ima svoj dom i da i njega vole mama i tata..

Čak i u svetlu činjenice da je 2007.-me Rusija imala više od milion dece bez roditeljskog staranja i da se svake godine taj broj povećava za najmanje sto hiljada, formiranje jedne ovakve baze koja nije jedina jer maltene svaka oblast, svaki grad, čak i svako dom za decu bez roditelja ima svoju, za mene je previše..

Published in: on септембар 27, 2010 at 2:37 pm  Оставите коментар